Jednog dana - pred Bajram Nastavnik reče: . Ovih dana Nećemo imati - časove fizičkog Školsko igralište - biće zauzeto Igralište Se pretvori u veliki - stočni obor Meštani Počeše - da dovode životinje Za bajramsko klanje I zadužiše - Ibrahima Da životinje pazi - obilazi - i hrani Dok ne dođe Taj uzvišeni - i svečani dan * * * Ibrahim je bio Domaćin - na dobrom glasu Ispravan musliman Sa čvrstom vjerom - i redovnom molitvom On će sigurno Životinje hraniti - propisno I nijedno grlo - neće da fali * * * Ibrahim - međutim Šalje sina - da hrani životinje Sin Nepunih devet godina - zove se Admir Otac je u nadi Da će na taj način - podučiti dijete Pravim - islamskim vrijednostima Dao mu je i molitve Koje treba da izgovara Dok - u ime Boga Pruža hranu - budućoj žrtvi * * * Dečak zagleda I dodiruje - ta stvorenja I ponekad Zuri duboko - kroz njihove oči I ne sklanja ruku Sa njihovog toplog - hrapavog jezika Životinje ga ližu Po rukama - po vratu - i po licu * * * I eto - upravo tu U tom zabačenom - školskom dvorištu U dubokim brdima Tamo nekog - Balkana i Bosne U dečaku - se rodi Jedno malo - ogromno - kosmičko - Ne * * * Noć pre klanja Admir se - iskrade iz kuće Tiho Skine katanac - sa kapije dvorišta Sedne na obližnji zid I čeka - da životinje pobegnu * * * Bio je uveren Da će životinje Istog momenta - pobeći u šumu Životinje - međutim - ni makac One - čekaju hranu Pokrenuše se tek Kad dečak baci - par kamenčića Ali - umesto u šumu Životinje se razmileše - svuda po naselju I to najviše U veliki - gradski park - u centru čaršije * * * Psi u naselju - počeše da laju Dve krave Jurnuše baš - niz glavnu ulicu Na prozorima Počeše - da se pale svetla Probudi se - čitava kasaba Svi se okupiše - u velikom parku Dođe i policija * * * Na jednoj strani parka Stoji Admir Na drugoj strani Meštani - hodža - i dva policajca U rukama drže - otključan katanac I pokazuju ga - ibrahimu Neko doviknu . Sram te bilo... Ibrahime Kako te nije - Boga Strah Od uzornog muslimana Ibrahim začas - postade bitanga I opasan grešnik * * * Dođoše kući U trpezariji Admir - pognuo glavu Otac i majka Zure u dete - i dugo ćute . Zašto si to uradio - pita otac . Zato... - da ih spasim . Od koga da ih spasiš ? Od Allaha ? . To nije istina . Šta nije istina ? . Allah nije naredio - da se kolju životinje . Ko ti je to rekao ? . Niko . Pa otkud znaš . Sanjao sam . Šta si sanjao ? . Allaha . I šta ti je rekao Allah ? . Ne sećam se... zaboravio sam * * * Muk Otac skoči Začu se - takva šamarčina... Dečak pade - preko stolice Majka vrisnu Otac je odalami - iz okreta Sestra i brat - istrčaše napolje * * * Godinama Je majka pokušavala Da u detetu Razbije strah - od oca Godinama Je - otac pokušavao Da dete - uzme u krilo Admir se trzao I bežao - od svakog - očevog pogleda * * * Prođoše decenije Otac - u sarajevskoj bolnici Tumori - metastaze Lekari Mesecima govore - da neće još dugo Ibrahim - međutim Mesecima - nikako da umre Malo-malo Pa otvori oči - i promrmlja: . Doktore Dovedite mi Admira * * * Admir dolazi Iz daleke Nemačke Prilazi krevetu I stavlja ocu - dlan na čelo I zausti - nešto da kaže Otac - ne otvara oči Ali prstom pokazuje Na fijoku - pored kreveta Admir otvara fijoku U fijoci - katanac Sa kapije - školskog dvorišta * * * Tog trenutka Ibrahim - otvori oči Osmehnu se I sa tim osmehom - se ukoči